Not known Facts About Sta je Zen Budizam?!

Takođe je zabeleženo da kada učenici pitaju zen učitelja o nekim dubokoumnim temama, kao odgovor bi često dobijali udarac "štapom budnosti" (jap.

Drugi vid filtera koji omogućuje svest jeste logika, koja u određenoj kulturi usmerava ljudsko mišljenje. Kao što većina ljudi pretpostavlja da je njihov jezik »prirodan«, a da drugi jezici samo upotrebljavaju različite reči za obeležavanje istih stvari, tako prepostavljaju i da su pravila koja određuju ispravno mišljenje takođe prirodna i univerzalna, da je ono što je nelogično u jednom kulturnom sistemu, nelogično i u ma kom drugom, jer se protivi »prirodnoj« logici. Dobar primer ovog stava jeste razlika između aristotelovske i paradoksalne logike.

 – meditaciju, ali ovaj izraz ne smije se shvatiti kao poziv na asketizam, povlačenje u osamu i vježbanje kontemplacije u sjedećem stavu. Zen učitelji nijekali su vrijednost takvog oblika traganja za istinom, kao što se vidi iz priče o susretu Huai Changa i Ma Tsua. Ma Tsu (japanski Baso), koji će kasnije postati najveći učitelj zen budizma u Kini, u to je vrijeme vježbao meditaciju u samostanu Chuan-fau.

Spasenje iz kruga samsare, odnosno uvjetovane egzistencije i njoj svojstvene patnje se ostvaruje osmerostrukim putem.

Pozvali su Njegovu svetost Dalaj lamu da ih poseti i, kad je on stigao, get more info mesto ga je dirnulo zato što je mnogo ličilo na Tibet.

Osel Hita Tores je bio tek detence kad je Dalaj lama u njemu prepoznao reinkarnaciju tibetanskog duhovnog vođe.

Drugo pitanje glasi: zašto se pojedinac toliko plaši implicitne opasnosti ostrakizma da sebi ne dozvoljava da bude svestan »zabranjenih« poriva? Da bih odgovorio na ovo pitanje, opet se moram pozvati na potpunije izlaganje dato na drugom mestu. Sažeto rečeno, ako neće da poludi, čovek se na neki način mora povezati sa drugima.

Postoji još jedan način upotrebe pojma svesno koji ponekad dovodi do zabune. Svest se poistovećuje sa intelektom koji razmišlja, a nesvesnost — sa nesmišljenim iskustvom. Naravno, ne može se zameriti ovakvoj upotrebi pojmova svesno i nesvesno, ukoliko je značenje jasno i ne brka se sa druga dva. Ipak, ovakva upotreba nije baš srećna; naravno, intelektualno razmišljanje uvek je svesno, ali sve što je svesno nije i intelektualno razmišljanje.

On je smatrao da analitičar ne sme zauzeti stav distanciranog posmatrača već mora imati stav posmatrača koji učestvuje, čime je pokušao da prevaziđe ortodoksnu ideju o analitičarevoj odvojenosti. Po mome mišljenju, Saliven nije otišao dovoljno daleko, a definicija uloge analitičara kao učesnika koji posmatra mogla bi se pretpostaviti onoj o ulozi posmatrača koji učestvuje. Međutim, čak i izraz učesnik ne izražava u potpunosti ono što se ovde ima u vidu; učestvovati još uvek znači biti napolju. Spoznaja druge osobe iziskuje da budemo u njoj, da se s njom poistovetimo. Analitičar razume pacijenta jedino ukoliko u sebi preživljava sve što pacijent doživljava, inače će raspolagati samo intelektualnim znanjem o pacijentu, ali nikad neće stvarno znati šta pacijent oseća, niti će biti u stanju da mu saopšti kako deli i shvata njegovo iskustvo. U ovoj plodonosnoj povezanosti analitičara i pacijenta, u punoj predanosti pacijentu, u potpunoj otvorenosti i prijemčivosti, u svojevrsnoj natopljenosti pacijentom, u toj direktnoj vezi — jedan je od bitnih preduslova psihoanalitičkog razumevanja i izlečenja.22 Analitičar mora postati pacijent, ali mora ostati i ono što jeste; mora zaboraviti da je lekar, a ipak mora toga ostati svestan. Jedino kad prihvati ovaj paradoks, moći će da da tumačenja koja će uživati autoritet jer se korene u njegovom vlastitom iskustvu. Analitičar analizira pacijenta, ali i pacijent analizira analitičara, pošto analitičar, deleći nesvesnost svog pacijenta, ne može a da ne razjasni sopstvenu nesvesnost. Zato ne leči samo analitičar pacijenta već i ovaj njega. Ne shvata samo on pacijenta već, na kraju, i pacijent shvata njega. Kad se dođe do ovog stupnja, postignuta je solidarnost i družba.

Tek se vremenom i interakcijom tih razlika s geografskim širenjima i razdvajanjima te političkim utjecajima razne skupine i formalno razdvajaju u zasebne redovničke zajednice. Madjamaka i jogaćara su glavne mahajanske filozofske tradicije u Indiji, a u Kini se kao značajno učenje razvija i ona Buda-prirode (Tatagatagarba; Budadatu).

Ovaj odnos prema pacijentu mora biti realističan i lišen svake sentimentalnosti. Ni analitičar, ni bilo koji čovek, ne može »spasti« drugo ljudsko biće. On može delovati kao vodič — ili babica: može pokazati put, ukloniti prepreke i, ponekad ukazati neposrednu pomoć, ali nikad neće moći za pacijenta da učini ono što jedino pacijent može učiniti za sebe. On mora savršeno jasno ovo predočiti pacijentu: ne samo recima, već čitavim svojim stavom. On takođe mora naglasiti i svest o realističkoj situaciji koja je čak ograničenija no što je to nužno odnos dveju osoba; ako analitičar treba da živi svojim životom i da istovremeno služi većem broju pacijenata, postoje izvesna vremenska i prostorna ograničenja.

Prelaz između dva milenijuma predstavlja i šansu i opasnost za theravādu na Zapadu. Hoće li Budino učenje biti strpljivo proučavano i praktikovano, tako da može pustiti duboke korene na tlu Zapada, na dobrobit mnogih generacija koje će tek doći?

Čovek se može upinjati da ovo regresivno jedinstvo ostvari na nekoliko razina koje su, istovremeno, različite razine patologije i iracionalnosti. Može ga spopasti strasna želja da se vrati u matericu, zemlju, smrt. Ako je ova želja neobuzdana i sve proždire, ishod je samoubistvo ili ludilo. Manje opasan i u manjoj meri patološki vid regresivnog traganja za jedinstvom jeste vezanost za majčinu dojku ili ruku, ili očevu zapovest. Razlike između ovih različitih težnji označavaju razliku među raznim vrstama ličnosti. Onaj što ostaje na majčinoj dojci je večno zavisno odojče koje je blaženo kad ga vole, brinu se za nj, štite ga i dive mu se, a ispunjava ga nepodnošljiva nelagodnost kad mu zapreti odvajanje od majke koja ga neizmerno voli.

Ali, kao i doktor koji prepiše lek za neku bolest, Buda nudi nadu (treću plemenitu istinu) i lek (četvrtu). Budino učenje nam tako daje osnovu za izuzetan optimizam u jednom složenom, zbunjujućem i teškom svetu. Jedan savremeni učitelj je to dobro izrazio: “Budizam je ozbiljno traganje za srećom.”